SEEbiz SlovenijaSEEbiz SlovenijaSEEbiz SlovenijaSEEbiz SlovenijaSEEbiz SlovenijaSEEbiz SlovenijaSEEbiz Slovenija
VELIKAN RIJEČI
 
Zoran Ćirić: Zbog Arsena sam prestao da pišem poeziju
Autor/izvor: Zoran Ćirić, Politika
Datum objave: 19.08.2015. - 17:43:00
Zadnja izmjena: 19.08.2015. - 23:03:02
KOMENTAR - Moj otac, džez trubač kul usmerenja, običavao je da kaže: „Nema dobre muzike bez crnaca.” Ipak, postojala su dva „bela” izuzetka: Frenk Sinatra i Arsen Dedić.
Pevušio mi je obojicu kada je bio raspoložen da mi otkrije nešto o sebi, a da mi se ne ispovedi. I neka ostane zapisano da je matori Ćirić mnogo bolje pevao „O, mladosti” nego poznati Dušan Prelević. Valjda zato što je moj otac bio suptilnija, nimalo agresivna priroda i mogao je dublje da uđe u tu gorku ali nežnu himnu o životu bez života. A i znao je kako je dosadan pakao bivstvovanja bez sudbine. Moj nepretenciozni tata je naslućivao neke od najstrašnijih Arsenovih tajni. Kasnije sam u njegovim notnim sveskama nalazio pesme Djuka Elingtona, Dizija Gilespija, Kola Portera, Džordža Geršvina, Reja Čarlsa, a onda, odnekud, uz one mistične engleske naslove, pojave se: „Kuća pored mora”, „Moderato Cantabile”, „Sve bilo je muzika”, „Ni ti ni ja”, „Bit ćeš uvijek moja”... To je bio repertoar za igranke iz ranih šezdesetih i mnogo više od toga – dnevnik čoveka koga sam voleo najviše na svetu.

Ni do dana današnjeg ne mogu sebi da objasnim kako je desetogodišnji klinac, inače fanatični ljubitelj Kasijusa Kleja, Džona Vejna i Johana Krojfa, mogao da sluša pesme poput „Vere Pavladoljske” ili „Čovjek kao ja” i da oseti ono uzbuđenje koje su u njemu izazivale rokenrol klasike Džimija Hendriksa ili Marka Bolana? Jedino što sam posle svega spoznao jeste činjenica da svi sanjari pate od nesanice. I to zahvaljujući pesmi „Da su me ukrali Cigani” koju sam vrlo opipljivo proživeo ili su mi barem tako govorili zlobni instruktori života.

Nikada nisam razmišljao o sebi kao o naprednom detetu. Naprotiv, bio sam oduvek stidljiv, neprilagođen, košmaran lik. Majka me je zvala „Zamlata”, tetka „Antihrist”, a razredna „Čudak”. Uz to, možete li da zamislite odrastanje u tvrdom radničkom predgrađu zvanom Ledena stena, na ivici Niša, koje se odvijalo, između ostalog, uz singlice Arsena Dedića? Doista, totalno nespojivo sa svim onim gadnim, nevinim, prljavim nepočinstvima koja ni mene nisu zaobišla jer se radilo o inicijaciji, uvođenju u uličnu bandu, u družinu tapkaroša sličica i kradljivaca zelenih kajsija. Sve vreme okružen mangašima, šloserima, gastarbajterima, amaterskim krimosima, odlikašima-drukatorima, decom poljoprivrednih činovnika i autentičnim Ciganima. Ne shvatam kako mi je ta „divlja horda” oprostila što slušam nekakve „učene recitacije u pratnji violina”? E, kada sam to preživeo, bio sam spreman da postanem poročni samotnjak, samuraj i romantik, desperado i ljubavnik iz pesama onoga koji mi je postao veći učitelj od rođenog oca (koga sam i dalje voleo najviše na svetu i kugli zemaljskoj!)...

Kasnije sam u finijim kafanama naručivao Arsenove pesme – ne možete ni približno da pretpostavite koliko sam rizikovao! A nisam hteo nikoga od gospode muzikanata da provociram. Prosto, kao što su neki svetski ljudi sa Palilule i Trošarine pevali Tomu Zdravkovića ili Boru Spužića Kvaku ili Nedžada Salkovića, ja sam se srčano i javno tešio pevajući „Takvim sjajem može sjati” ili „Kad sam te vidio”. Kakav kosmički nesporazum – morao sam da se sakrijem u jednu od novootkrivenih crnih rupa kako me ne bi otpremili u Toponicu. Tako sam savladao veštinu bežanja. Tako sam otkrio svoj unutrašnji glas koji nije prestajao da pevuši smrtonosnu „Baladu o prolaznosti” koja mi je pojasnila poredak i ustrojstvo i moje nepostojeće autsajdersko mesto na mitskoj margini. Da, tačno je to što kažu moji mrtvi i poluživi prijatelji iz ranih dana: Arsen me je ubedio da poezija izvan rime jedva da ima ikakvog smisla, kao i da se tu radi o muzici u rečima a ne o intelektualnim mudrovanjima. I još nešto – zbog Arsena sam batalio pisanje poezije i prešao na prozu. Čak je i idiotu poput mene brzo postalo jasno da imam posla sa našim najvećim pesnikom, te da tu više nema šta da se traži. Iako mi se baš u to vreme smešila perspektivna „karijera” jer sam startovao sa Brankovom nagradom i već su me komesari spremali za odgovarajući akademski kalup...

Naravno da mi je kao južnjaku iz srpske polutanske prestonice upravo Arsen Dedić otkrio more. A ko bi drugi? I naravno da kad god sam hodočastio po morskim obalama nigde i nikada nisam uspeo da vidim to more iz njegovih pesama. A nije da nisam tragao za tim talasima, agavama, ljubavničkim uvalama, pozlaćenim sutonima, horizontima na kojima se velika voda spaja sa plitkim nebom, barkama koje su obećavale izlaz na pučinu i usamljenu, vitešku smrt.

Pamtim ono veče na „Nišvil radiju” kada mi je provereni prijatelj pustio „nešto novo od Arsena”. Rat se bio zahuktao i razbuktao, moj pacifizam se srozao u alkoholičarski hedonizam i baš u toku tog beskonačnog survavanja čujem prvi put onu fatalističku pesmu za lažno preživljavanje, „Otkako te ne volim”. Tada sam raskrstio sa svojim egotripičnim gardom i otvorio se tako što sam se, iznova, zatvorio u uzvišeni svet velikog majstora. Od tada je moja bol postala stvarnija, ali me više nije bilo lako povrediti...

Kao što je „Ne plači” jedinstveno carstvo melanholije, najšmekerskija ljubavna pesma koja opeva naličje poze Hemfrija Bogarta iz „Kazablanke”, tako je surovo potresna „Između nas rat je stao” najrelevantnije i najljudskije svedočanstvo o srpsko-hrvatskoj kataklizmičnoj katarzi koja se dogodila u očigledno neprolaznim, sada već famoznim devedesetim...

Vidite kako je zeznuto pisati o Arsenovom geniju. Takva veličina ne prašta patetične čitulje ili prigodne panegirike. Nijedna pohvala nije dovoljno velika za njegovo delo. Uostalom, tokom čitavog svog ovozemaljskog života bio je apsolutno svestan koliko vredi i sa gospodskim škrgutom je precizno opisivao kako i koliko su ga šikanirali, potcenjivali ili pokušali da ponize u ime političke podobnosti i lečenja kvaziumetničkih sujeta na ondašnjoj i ovdašnjoj „kulturnoj” sceni.

Pre nekoliko dana magazin Rolling Stone je napravio svoju listu 100 najvećih kompozitora 20. veka. Dabome da su takve liste uvek falične, međutim vremešna ekipa urednika iz inače odavno propalog muzičkog časopisa, ipak je načinila nekoliko neoprostivih, kardinalnih grešaka. Naime, na listi prvih deset nedostaju čak četiri džina: Rej Dejvis, Kertis Mejfild, Vili Dikson i Arsen Dedić. Preterivanje? Dragi moji, ne postoji kriterijum koji bi pobio elementarnu činjenicu – bez obzira što je stvarao pod skrajnutim podnebljem, na jeziku malenih naroda, Arsen Dedić sa svojim golemim, briljantnim opusom može u svako doba da izađe na crtu Dilanu i Koenu sa one, odnosno Brelu i Brasansu sa ove strane katastrofičnog okeana. Ali, komesari i gurui palanačke globalizacije prokleto dobro znaju da je u „slučaju Arsen” nemoguće podvući crtu: niti ga možete precrtati niti ga možete štiklirati. Neka tako i ostane.

http://www.politika.rs/rubrike/spektar/ritam/Zbog-Arsena-sam-batalio-pisanje-poezije.lt.html