SEEbiz SlovenijaSEEbiz SlovenijaSEEbiz SlovenijaSEEbiz SlovenijaSEEbiz SlovenijaSEEbiz SlovenijaSEEbiz Slovenija
600 KOLUMNI
 
Piši, majstore
Autor/izvor: Siniša Malus, sinisamalus@seebiz.eu
Datum objave: 14.01.2019. - 20:11:30
KOLUMNA - Facebook mi neviđeno ide na živce posljednjih godina, ali ima jedan jak razlog zašto ga ipak koristim.

Povezuje me s ljudima do kojih mi je stalo, a koje zbog raznoraznih razloga godinama nisam redovito viđao. Među njima, najvažniji je Krešo.

Kad smo se prije desetak godina počeli dopisivati, skužili smo da vrijeme kao da je stalo. Kao da imamo, recimo, dvanaest godina i čekamo neku nogometnu ludnicu u kvartu koji nas povezuje. Sad smo "malo" stariji, ali spika je ostala ista. Bez obzira komentiramo li neki aktualni događaj ili važnu utakmicu. Ovo drugo nam je svakako draža opcija.

I tada, negdje 2010. godine, na početku tog ponovnog druženja Krešu sam malo nutkao da počne pisati za SEEbiz. Nisam ga trebao puno nagovarati, iako nije baš bio siguran u to kako će to ispasti. Nisam bio ni ja, iako sam ostavljao dojam kao da će sve biti OK. Nije, naravno, bio problem u tome što Krešo ne bi znao napisati suvisao tekst. Dokazao se on u zahtjevnijim formama, proznim i poetskim, tko ne zna, nek se informira...

Ipak, kolumna je zajebana forma, posebno ako je pišeš u ludom ritmu. A nas dvojica smo si na početku ove priče nametnuli baš jaki ritam od dva do tri teksta tjedno.

Taj je ritam osobito kompleksan jer se mnoge teme ciklički ponavljaju u zemljama kao što je Hrvatska u kojima kao da se ništa suštinski ne mijenja već desetljećima. Problemi se gomilaju, rješenja je malo. 

I bilo je super, ali nerijetko smo se osjećali kao perspektivna ekipa koja igra sjajno na početku sezone, ali na kraju, kad se odlučuje prvenstvo, pada i gubi utakmice. Osim toga, bilo je i previše utakmica koje su nalikovale jedna drugoj. Previše tema koje se preklapaju. Često se pitaš mogu li, znam li reći nešto novo.

Naravno, zna Krešo reći, iako karijera autora takvih tekstova zapravo nalikuje nemogućoj misiji. Najvažnije, u ovih šest stotina kolumni sigurno možemo reći ovo: i danas bismo potpisali svaki taj tekst. I Krešo autorski, i moja malenkost urednički. I to je zapravo najvažnije.

Barem u ovom dijelu života koji postoji online. U onom "normalnom" dijelu života, nas dvojica bismo najradije zaboravili posljednjih nekoliko godina. Previše se ružnih događaja valjalo oko nas, ostali smo bez ljudi koje volimo. Na neki način ispada kao da smo kažnjeni što smo još tu i možemo samo biti redovito tužni i tek tu i tamo raspoloženi čak i za male online razgovore.

Možda su zato baš ove kolumne neka vrsta dobrodošle terapije. Pisat će se i dalje jer pisati se mora. Na radost prijatelja i onih drugih.