SEEbiz SlovenijaSEEbiz SlovenijaSEEbiz SlovenijaSEEbiz SlovenijaSEEbiz SlovenijaSEEbiz SlovenijaSEEbiz Slovenija
POEZIJA I ŽIVOT
 
Branko Miljković rođen je na današnji dan pre 81 godinu
Autor/izvor: SEEbiz
Datum objave: 29.01.2015. - 16:51:06
BEOGRAD - Veliki srpski pesnik Branko Miljković rođen je današnji dan pre 81 godinu.

Rođen je u Nišu. Godine 1953. se preselio u Beograd, gde počinje da piše pesme i da se bori za njihovo objavljivanje. Njegove pesme pokazuju uticaj francuskih simbolista Valerija i Malarmea, kao i Heraklitove filozofije. Pored poezije, pisao je eseje i kritike i bavio se prevođenjem ruskih i francuskih pesnika. Dobio je Oktobarsku nagradu Beograda 1960. za zbirku Vatra i ništa.

Mladi Miljković odbija članstvo i asociranje sa partijom, što je rezultiralo u neobjavljivanju njegove poezije. Međutim, njegov uspeh kod mladih je bio očigledan i pet njegovih pesama je objavljeno u poznatom časopisu Delo, čiji je glavni i odgovorni urednik u to vreme bio niko drugi do Oskar Davičo. Ubrzo potom sledi njegova prva kolekcija pesama 1956. godine, pod nazivom Uzalud je budim, i bila je uspeh kod publike kao i kod kritičara. Pesma je postala klasik, i jedna od najpoznatijih njegovih pesama. Prema Miljkoviću, on je jednog dana posetio svog komšiju u Nišu i video na zidu sliku njegove preminule sestre. On se zaljubio u sliku sa devojkom, i u njeno ime napisao ovu pesmu, za koju je kasnije govorio da je trijumf pesnika i života.

Često je viđen po kafanama Beograda, u kojem je Branko vodio boemski i bezbrižan život. Međutim usled stalnog konzumiranja alkohola, umeo je da pokaže i svoju agresivnu stranu kada je bio u pijanom stanju, zbog kojih je stalno ulazio u tuče koje je skoro uvek gubio. Ovakvo ponašanje ga je često dovodilo u neprilike sa režimom koji nije želeo da toleriše slične ispade. Na sreću, imao je puno prijatelja, pisaca, koji su u to vreme bili veoma bliski režimu i koji su ga izbavljali iz raznih neprilika. Usled ovakvog ponašanja i neprilika u koje bi upao, uvek bi govorio, kuneći se, da više nikad neće pisati. 1958. godine njegova druga kolekcija pesama je objavnjena pod nazivom Smrću protiv Smrti. 1958. godine Jean Paul Sartre posećuje Beograd kao gost Srpske akademije nauka i umetnosti. Miljković prima posebno priznanje od francuskog filozofa, i njih dvojica su se nakon posete ubrzo sprijateljili.

U jesen 1960. godine Branko se sve češće nalazi na meti tajne policije. Mislio je da su se čak i njegove bliske kolege okrenule protiv njega, što je teško podnosio. Doneo je odluku da zauvek napusti Beograd, i nađe novi dom u Zagrebu, u kojem ga je čekao posao kulturnog urednika Radio Zagreba. Po odlasku šalje pismo novinama Duga i odriče se nagrada koje je dobio. U Zagrebu, Branko je nastavio da piše, ali i da pije.

U poslednjoj noći njegovog života, između 12. i 13. februara 1961. godine, viđen je kako pije u društvu nekolicine devojaka. Prema iskazu svedoka, bio je veseo, čuli su ga kako je govorio da je završio sa uobraženim urednicima, političkim ulizicima i partijom, i da je spremao objavljivanje nove kolekcije pesama. Ubrzo nakon ponoći, napustio je prijatelje za stolom, rekavši da mora da se sastane sa nekim. Pronađen je obešen o drvo u blizini kafane. U vreme smrti imao je 27 godina.

Zvanični nalazi govore da je izvršio samoubistvo. Prijatelji i poznanici, tumačeći njegov čin, tvrde da se ubio jer nije više mogao da podnese pritisak i ruganje. Neki su govorili da nije mogao da prežali sukob sa partijom zbog kojih se odrekao svojih pesama. Ostali tvrde da je patio od neuzvraćene ljubavi (prijatelj Petar Džadžić, na primer).

U knjizi „Branko Miljković ili neukrotiva reč", Petar Džadžić tvrdi da je Miljkovićev odlazak iz Beograda u Zagreb „uzrokovan ljubavnim jadom". Džadžić kaže: „Postojala je jedna žena – uvek postoji jedna žena, koju možemo i ne možemo identifikovati, i koja nanosi pesniku poraz, onda kada mu je taj poraz potreban". Džadžić citira i pismo koje je od Branka Miljkovića dobio iz Zagreba, u kojem on, između ostalog, beleži: „Ta Žena nije bila tek moja ljubavnica. Ona je bila prva i osnovna potreba moga duha... Sada moje pesme traže moju glavu. Više nema ko da me sa njima pomiri. To je samo Ona znala. A nije znala da zna. Pored Nje najopasnije misli pretvarale su se u divne i bezazlene metafore..." U post skriptumu moli Džadžića da mu piše sve o Njoj i kaže: „Svaka sitnica koja se na Nju odnosi za mene je od neprocenjive vrednosti. Ako prestanem da mislim o njoj, počeću da mislim o smrti."

Postoji sumnja da je ubijen. Jedan broj svedoka tvrdi da je bio pijan, i da je nakon napuštanja svojih prijatelja otišao u drugu kafanu gde je glasno pevao srpske pesme, i da kad su ga okružili hrvatski nacionalisti, on ih je psovao.

Miljeko Jergović je o Miljkoviću nedavno zapisao:

- Dok smo se prije nekoliko dana po Konavlima i istočnoj Hercegovini vozili pustim svibanjskim cestama, sa svih su strana nalijetale, i pred našim se jurećim autom, kao na nekom opasnom zrakoplovnom mitingu, križale, mimoilazile, približavale i udaljavale, bezbrojne lastavice. Svo vrijeme mi se činilo da ću ih udariti branikom, da će mi se razlijepiti po staklu, i da ću ovoga ljeta na duši nositi lastavice. Ptice su, međutim, bile brže. Tako mi se, konačno, rastvorilo značenje Miljkovićevih ptica zaljubljenih u sonet i ćirilicu. Sjetio sam ih se nakon toliko vremena. Vjerujem da se Branko Miljković ne bi ubio da nije živio u vrijeme kada je poezija još uvijek bila važna, u zemlji koja je poznavala svoje pjesnike.